2008. Wimbledon finale: meč koji je definisao rivalstvo Nadala i Federera

Šestog jula 2008. godine, na Centralnom terenu Vimbldona, odigrao se meč koji mnogi i danas smatraju najboljim u istoriji tenisa. Rafael Nadal i Rodžer Federer sastali su se u finalu po treći put zaredom, a ono što je usledilo pretvorilo se u dramu koja je trajala skoro sedam sati — uz kišu, mrak i preokrete kakve retko ko pamti.

Uvod u dvoboj

Federer je stizao kao petostruki uzastopni šampion i broj jedan sveta, u pokušaju da izjednači Bordžov rekord od šest titula zaredom na travi. Nadal je, s druge strane, mesec dana ranije demolirao Federera u finalu Rolan Garosa, dozvolivši mu svega četiri gema, i sada je pokušavao nešto što još nijednom Špancu nije pošlo za rukom od 1967. godine — da osvoji Vimbldon.

Meč je počeo sa zakašnjenjem zbog kiše, a prvi rani prekid stigao je već posle otvaranja.

Tok meča — od Nadalove dominacije do Federerove odbrane

Nadal je osvojio prva dva seta (6:4, 6:4), izgledajući potpuno superiorno na podlozi na kojoj je, teorijski, trebalo da bude u podređenom položaju. Federer je u trećem setu bio blizu potpunog sloma — gubio je 0:40 na svom servisu — ali se izvukao, a drugi kišni prekid od osamdesetak minuta prekinuo je Nadalov ritam u pravom trenutku.

Od tog momenta, meč menja karakter. Federer osvaja treći set posle tај-brejka i vraća se u igru. U četvrtom setu dolazi do jedne od najpamćenijih deonica u istoriji ovog sporta — Nadal dolazi do dva meč-lopte, ali Federer ih spašava, uključujući i bekhend niz liniju koji je BBC komentator opisao kao jedan od dva najbolja pasing-šota celog turnira. Federer osvaja i taj-brejk (10:8) i izjednačuje na 2:2 u setovima.

Treći kišni prekid i trka sa mrakom

Kada je peti set počeo, u igru je ušao i treći prekid zbog kiše, a kada su se igrači vratili na teren, već je počeo da pada mrak. Sudije su bile pod pritiskom — sistem Hawk-Eye prestao je da funkcioniše zbog nedostatka svetla, a postojala je realna mogućnost da se meč prekine i nastavi sledećeg dana.

Baš u tim uslovima, u polumraku pred krcatim tribinama, Nadal je u 15. gemu petog seta napravio brejk i doveo meč do kraja — 9:7 u petom setu, posle 4 sata i 48 minuta igre, u tom trenutku najduže finale u istoriji Vimbldona.

Zašto se ovaj meč pamti drugačije od ostalih

Ono što ovaj duel izdvaja od bezbroj drugih velikih mečeva jeste kombinacija nekoliko faktora koji se retko poklapaju:

• kvalitet tenisa na najvišem mogućem nivou, sa obe strane mreže,
• emotivna težina — Federer je branio istorijski rekord, Nadal je pokušavao da probije mit da je “samo šljakaš”,
• vremenski uslovi koji su dodatno pojačali dramu umesto da je prekinu,
• i simbolika trenutka — poslednje veliko finale Vimbldona odigrano bez krova nad Centralnim terenom, koji je ugrađen već naredne godine.

Nadal je ovom pobedom ostvario takozvani “Channel Slam” — uzastopnu titulu na Rolan Garosu i Vimbldonu, podvig koji su pre njega ostvarili samo Rod Lejver i Bjorn Borg. Federeru je ovo bio prvi poraz u finalu Vimbldona od 2002. godine i kraj niza od 40 uzastopnih pobeda na ovom turniru.

Nasleđe meča

Iako su Nadal i Federer kasnije odigrali još mnogo velikih mečeva, uključujući čuveno finale Australijan opena 2009. godine, ovaj duel iz 2008. ostao je referentna tačka za sve što je usledilo. Bio je to trenutak kada je Nadal zvanično prestao da bude “samo igrač za šljaku” i postao kompletan šampion sposoban da pobedi svuda — dok je za Federera ovo bio jedan od najtežih poraza karijere, koji ga je, kako je sam kasnije priznao, naterao da preispita sopstvenu dominaciju.

Danas se ovaj meč gotovo uvek pominje kada se govori o najvećim mečevima u istoriji sporta — ne samo tenisa — a njegov uticaj na dalji tok rivalstva Nadal–Federer teško je precenizirati.